DOMOVINA U DUŠI 
  
        Koncert u Ljubljani pokazao je da ponekad nije potrebno ići gradovima, pošto su te večeri u Ljubljanu dosli ljudi iz gradova i mesta ne samo u Sloveniji vec iz Hrvatske, Bosne, Italije... Tri posebna autobusa iz Zagreba, automobili iz Zadra, Opatije, Ogulina, Karlovca, Splita čak, tablice sa šahovnicom ispred VU (Vukovar), sa Tuzlanskim ljiljanima i sarajevskom petokrakom (jos!), da ne Celja , Kranja, posebne autobuse iz Maribora... 

        Mnogi su doputovali iz daleka i u rano popodne očajno zujali oko Tivolija, pokušavajući da dođu do karte više.  Karte su, iako je cena bila visoka (1800 odnosno 2200 tolara, sto iznosi 23 odnosno 28 nemačkih maraka), jednostavno planule. I iako je vest o koncertu Đordja Balaševića u Hrvatskoj nekako jedva procurela jer su državni mediji dobili okružnicu kojom se zabranjuje najavljivanje kantautora "iz Srbije" na koncertu prakticno u komsiluku (135 km od Zagreba), te večeri su granični prelazi Rupa (na medji hrvatskog dela Istre I Slovenije) iz pravca Zagreba bili zakrceni. 

        "Molim vas, pustite me do Đordja", zacuo se ocajnicki vapaj zene u duelu sa obezbedjenjem, na vratima sluzbenog ulaza. "Dosla sam cak iz Opatije sa dve cerke, nije mi vazno koliko karta kosta..." Kasnije, je poprincipu "nije vazno" od tapkarosa koji su lovili svoje žrtve po parkingu, uspela da kupi karte po fantastičnih 17000 tolara po komadu (215 DEM)! 

        MESEC U OČIMA 
  
         Ono sto je sigurno jeste da Balašević tog popodneva, kada smo se sreli na probi u hladnoj dvorani Tivoli, nije ni slutio da u Ljubljani može da dozivi prisnu atmosferu poput one na koncertima u beogradskom Centru "Sava".  Uostalom, ni iz onog prošlog života za Ljubljanu ga nisu vezivale bas blistave uspomene."Prvi i poslednji koncert u Ljubljani imao sam 1979. g; bilo je prisutno više od četiri gledaoca, tako da je i na utakmici pionirske hokejaske reperezentacije, u susednoj dvorani, bilo 
vise posetilaca. I od tada sam Ljubljanu nekako, hm, zaobilazio, " objasnjava razloge za neuobičajenu predkoncertnu tremu Đorđe Balašević. 

        Pored toga, u Ljubljanu je dosao sam, porodica je ostala u Novom Sadu, "pošto je procedura oko dobijanja slovenačkih viza bila prekomplikovana". Da ne govorimo o tome da je i bend sam dobio vize za pet dana;  uopšte, tretman "nepozeljnih stranaca" toliko je unervozio goste iz Vojvodine da ni zdrav cinizam nije pomogao da se bolje osecaju: "Uzeli su mi bris iz grla i ne moram da nosim zutu traku na rukavu na sceni... ali, ima u svemu tome i lepih stvari..." 
  
        Lepe stvari su pocele da se desavaju nekoliko sati pred početak koncerta. Pojavil su se novinari iz TV Sarajeva, zagrebackog "Verecnjeg lista", splitskog "Ferala"... Zafalilo je vremena za posebne intervjue, pa je odrzano nesto nalik na pres - konferenciju tokom koje je Đole izgovorio emotivno nabijen monolog sa neizbežnim digresijama o prošlosti i neminovnim politickim zaokama... 

        U ostalom, da je na ovim prostorima sve uvek i neminovno politika, pokazalo se i kasnije, na koncertu. Pesnik Đorđe Balašević nije mogao da pobegne od politike, kao što ni prisutni Ivan Zvonimir Čičak nije mogao da pobegne od muzike ("Došao sam slušati glazbu").  

        Nije tu bilo nikakvog jugonostalgičarskog navlacenja, kako je infantilnim komentatorima državnih medija to moglo na trenutke zazvucati. Jednostavno, na jednom mestu, u isprepletanosti starih balada i rekvijema za novostvorenog nadčoveka "Sa mesecom u očima" do veselja na uspomene 
"Al' se nekad dobro jelo, prisutni su činilo se, svodili račune sa samim sobom, onim bivsim i onim sadašnjim. 

        Hala je bila prepuna, zakrčene su bile sve stepenice, ulazi, izlazi, prolazi, snalazljivi su čak visili i sa stepenica koji vode na  gornju galeriju gde su razmesteni reflektori... dert Balaševićevih stihova 
u tami je pratilo titranje sveća i šibica, a sam "panonski mornar" (kako ga je na pocetku koncerta označio domaci roker Zoran Predin), uprkos tome što i sam na momente nije mogao da zaustavi suzu, ipak je izbegao kolektivno samoubistvo - bilo je tuge ali i katarzickog smeha uz Balaševićeve štosove i veselo poskakivanja uz "Bozu zvanog Pub". Izgledalo je da ce Balašević ostati na sceni i preostala tri dana u koliko mu je još vazila viza), jer ga publika kao u transu nije pustala da ode. 

        USPOMENE I NADA 

        Kada smo se poslednji put videli, u Novom Sadu, Balašević je izgovorio želju da, posle Skoplja, odrzi koncert u Ljubljani. Njegovu želju je Sloveniji prenela Ljubljanska "Mladina" , objavivši krajem maja veliki intervju pod naslovom "Krivi smo mi". Imajući u vidu neprijatno iskustvo sa poslednjeg koncerta u ljubljani 1979.g. Balašević je bar u tom intervjuu pozeleo da na koncert dodje i "bar sto Slovenaca", a ne samo "zeme" koji bi ga, u nedostatku svojih narodnjačkih zvezda, prihvatili kao 
surogat, za neku Cecu, Brenu, Senki...Pokazalo se da je strah bio suvišan. Istina, na koncertu je bilo publike od pet do sedamdesetpet godina, ali teško bi se moglo reci da je prevagnuo nacionalni princip. 
  
        Poslednjih sat i po Balašević se zapravo pozdravljao od publike, koja ga nije puštala da ode. Skandiranje "Đole, Đole", "se, se", "još,  još" i uzvikivanja imena željenih pesama koje nije uspeo da otpeva, prosto su ga prikovale za pozornicu, ujedno ozarenog i pomalo tužnog. Iz publike su letele bombone i keksi, sa "politickom konotacijom": "Je'l smo to mi sad probili embargo?", šeretski je 
prokomentraisao kada mu je naka devojka donela na binu "Krasove" bombone. 

        "Slovenija zaista više nije moja dežela, ali uspomene mi niko ne može oduzeti", zaključio je na kraju Đorđe Balašević. Nema sumnje da je koncert u Ljubljani jedan od najvažnijih u Balaševićevoj karijeri. Uostalom, to mi je i sam rekao, pre koncerta, strahujući da ne bude nekih incidenata, ruznih reči, jos ne verujući da će hala biti puna. Četiri i po sata kasnije, to je, zaista, postao i ostao hepening koji se pamti. 

        VISEĆI MOSTOVI 

        Fragmenti iz samointervjua, koji je Đorđe Balašević odrzao na želju novinara TV Sarajeva, splitskog "Feral Tribuna", zagrebačkog "Večernjeg lista" i jos nekih slovenačkih i hrvatskih novina. 
        "Tako su me plašili tim Slovenicima, da sam pitao, kada smo stigli na granicu, da li je carinik vezan... Medjutim, carinici su došli da se rukuju sa mnom, tako da sam prvi put posumnjao da je možda tu negde skrivena kamera... 
         
Prosao sam blizu Virovitice, o kojoj sam, u vreme svoje mladosti, napisao pesmu "Pa da su strme litice, k'o svud oko Virovitice". Nisam mogao da pretpostavim da će litice biti toliko strme... 

        Tokom priprema za koncert trudio sam se da pređem i preko nekih ne bas prijatnih stvari, recimo čuo sam da u nekim medijima u Zagrebu, neće biti objavljena ni vest o koncertu, ili, na primer, da postoji inicijativa Udruzenja hrvatskih muzicara da se spreče nastupi njihovih kolega iz Srbije.  Međutim, baš tu je nekoliko činjenica zbog kojih bi mogao da se provučem: "Kao prvo, dolazim iz dela sveta koji se zove Vojvodina, gde jos nije jasno kako se zove ta okolina okolo, a, kao drugo - nisam muzicar, što je dokazivano više puta, tako da mogu imati nastup ludila a da se ne zamerim nikome...  Danas ne bih hteo da nekoga uvredim, ali će to biti veoma teško posto je to kao da se udvaraš trima devojkama istovremeno...  
  
        Svejedno, nadam se da ce ovaj koncert biti bar prvi stub za nešto bolje izmedju tih novih država, pošto ce mostove izmedju tih zemalja ipak morati da podižu ozbiljniji ljudi nego neki pevači kao što sam ja. Biću srećan ukoliko ovaj koncert bude bar prvi stub nekog bar visećeg mosta, jer smatram da treba te stvari rešavati tako da se prvo postave viseće stvari: Malo visećih mostova i vesala sa jedne i sa druge strane, i tek će onda stvari doći na svoje mesto..."